– Joj, šta te volim Bojana, kaže mi Kasandra i grli me oko struka spuštajući glavu na moje grudi.
– Volim i ja tebe, ali ne kaže se šta te volim, nego što te volim, još bolje al te volim ili koliko te volim, baš te volim, smejem se. Njeno malo talo nestaje u mom zagrljaju.
– Ako te ja volim puno, možda će moja beba da liči na tebe.
– Hvala ti, počastvovana sam, ali mislim da se osobine ne mogu na taj način, tj tim jedinstvenim putem, nasleđivati.
Kasandra veruje u prenatalnu magiju. Ako nešto želi ili radi dok je beba u stomaku to će se kasnije odraziti na njen karakter i život. Zato me i grli snažno i dugo da moje osobine, najpoželjnije – visina i boja tena pređu na bebu. Kaže da bude bela i dugačka (tako ona kaže visoka). Na prvi pogled smešno i naivno, naravno sasvim nemoguće, ali njeno verovanje ustvari nije neobično, samo malo pooštreno. Magijsko mišljenje je najstarije mišljenje na svetu. Ljudi su od pamtiveka crtali životinje, urezivali u stene, često iz obrednih pobuda, da bi prizvali bogatu lovinu ili nisu spominjali ono čega su se plašili i što ne bi voleli da se pojavi. Koliko su samo jaki tabui vezani za trudnoću u kolektivnoj svesti većinske zajednice, a kamoli romske. Anatomija, fiziologija, genetika, nutricionistika Kasandri ne znače mnogo. Kasandra će se poroditi u septembru, ali ona kaže „po zimi“ pa nisam ni shvatila koliko je već trudna dok mi nije dala da joj pogledam nalaz ginekologa.
(Kasandra se ne razume najbolje u godišnja doba. U martu je čula na radiju kako 22. počinje proleće pa je spremila majicu s kratkim rukavima, mini suknju i sandale da ih obuče i obuje čim kalendar otkuca taj datum, verujući kako će se vreme volšebno prolepšati. Svi su joj se stariji ukućani smejali kad je proleće zvanično stiglo, a od temperature za kratke rukave ni traga ni glasa. Zato joj septembar i zvuči zimski jer se rimuje sa novembar i decembar.)
Nisu joj radili ultra-zvuk i ne zna kojeg je pola beba, ali ona misli da će roditi dečaka. Takođe svima priča kako će ga doneti kod mene u Heroja Maričića, pa me prijatelji zavitlavaju kako ću morati da čuvam bebu, mimo svih mojih želja i navika.
– Ccc, dobacuje njena sestra, vidiš kako ona ništa ne zna, a sa’će da rodi bebu, koluta očima. Ti si malo… vrti šaku koju joj unosi u lice. E, dete da rodi dete! Kako može da liči na Bojanu tvoja beba kad je Bojana gadži, a ti si Ciganka? Je l’ vidiš šta lupa ona, okreće se ka meni.
– Pa dobro, možda će ličiti malo, branim je. Mada, najbolje da liči na tebe, Kasandra, kao što i hoće! Ja ću tome baš radovati. Ozbiljno mislim. Šta će ti da ima roza kožu kao prase, tvoja koža je lepša od moje sto puta. Ja bih volela da ličim na tebe!
– Haha Bojana, taman da ličiš na nju, pa da imaš ludu glavu, ubacuje se njena sestra.
Epilog. Kasandra je rodila dečaka i dala mu ime Antonio. Mališa zaista ne liči na mene. Kasandru poznajem godinama, od njenog nižeg školskog uzrasta. Prvi put kad smo se upoznale pratila me je svuda po naselju i radovala se druženju, ali onog trenutka kad nisam više htela da idem tamo gde ona hoće, naljutila se i prskala me vodom i gađala kamenjem i prašinom. Tako je naše prijateljestvo utvrđeno elementima: kamen, voda, zemlja.Kad je Kasandra napustila školu i udala se, ja sam negodovala i nervirala se. Kasandra se smejala. Danas kad sam došla kod nje i pokazla mi Antonija bila je naponosnija ikada. Odmah mi ga je dala da ga držim i ja sam samo sedela kao kip s bebom u naručju, pa mi ga je ona uzela iz ruku smejući se i komentarišući koliko sam smotana. Posle sam mu nešto pričala i on se smejao! Kad su me pitali na koga liči rekla sam na Meksikanca i malog čoveka što je izazvalo salve smeha. Zaista je najčovekolikija beba koju sam videla, na sekund su mi je pošla suzica od ponosa, jedna mala.
Бојанка Орлеанка 