Daleko je Amerika

– Ti si sad nešto između Pokahontas i Demi Mur.
– Ko su ti te? Što je smešno to prvo ime.
– Prva je Indijanka, a druga glumica koja se slikala trudna za naslovnicu jednog poznatog časopisa. Ali nisu iz istog vremena. Zajedničko im je što su obe iz Amerike.
– Koliko ima da se ide do Amerike, je l to mnogo daleko?
– Prilično. Mora de se leti avionom nekoliko sati ili plovi okeanom još mnogo duže do tamo. Zašto pitaš, je l’ bi volela?
– Ne znam, nisam nikad bila.
– Haha, znam. Tojest, znala bih da jesi.
– A ti?
– Nisam ni ja. I ne mogu da verujem da nisam! To nam je svima kao neka, ne znam kako da kažem, rezervna zemlja. Mislim na svoju generaciju.
– Kako to?
– Pa lepo, svi smo prvo gledali crtane filmove odatle, slušali muziku i gledali filmove i serije. Odrasli smo uz taj jezik i tu kulturu. Mi znamo kako izgledaju njeni veliki gradovi, njena mala mesta, prerije, to su velike livade, reke, močvare, planine… I kako žive ljudi tamo. Bolje nego što znamo za bilo koju drugu zemlju. Odmah posle naše. Zbog svega toga što smo svakog dana gledali na televiziji i u biskopu ponekad. Ipak, sad je skoro svi mrze. I dalje slušaju muziku i gledaju filmove odatle, ali je mrze.
– Što je mrze?
– Duga priča. Ne mogu sad da pričam o politici i istoriji. Trebalo je samo da ti slikam stomak za uspomenu na trudnoću. Pusti Ameriku. Ko zna kad ćemo i da li ćemo uošte ići tamo.
– Pa dobro Bojana, nije ti ni ovde loše. Ti stalno ideš za Beograd i svuda ‘de voliš.
– Ćuti, rasplakaću se.
– Nemoj, ‘oćeš jednu kafu da ti stavim? Sedi malo, zapali cigaru.