Propušten poziv

Smrt je malopre bila u komšiluku, dve kuće udaljena, na vrhu ulice. Nisam je osetila, dremuckala sam u ćebencetu, dok je suton pokrivao mutno nebo i gole krošnje, sanjajući kako sam u avionu gde mi stjuardesa govori: „Da li vaš telefon zvoni!? Molim vas, isključite telefon.“
„Kakav telefon, ja nemam telefon. Zašto ste me probudili kad sam sanjala da sam na Goču. Bilo mi je tako lepooo.“
Ustvari i nisam sasvim slagala stjuardesu u snu, osim ovo za telefon koji nažalost imam, pošto sam na javi prethodno stvarno bila na Goču. Vratila sam se pospana i puna mlečne magle i prigušene beline snega koja mi se, u mutnom danu, zavukla pod kapke.
A stari komšija je stvarno umro. Njegova stara žena je zakukala. Neko je čuo i istrčao napolje. Ja ništa nisam čula. Tek posle su mi rekli, kad je smrt već bila otišla objavljenog posla, a ja se probudila.
I stvarno mi je zvonio telefon. Imala sam dva propuštena poziva. Za jedan znam ko me je zvao, za drugi nemam pojma.