Propušten poziv

Smrt je malopre bila u komšiluku, dve kuće udaljena, na vrhu ulice. Nisam je osetila, dremuckala sam u ćebencetu, dok je suton pokrivao mutno nebo i gole krošnje, sanjajući kako sam u avionu gde mi stjuardesa govori: „Da li vaš telefon zvoni!? Molim vas, isključite telefon.“
„Kakav telefon, ja nemam telefon. Zašto ste me probudili kad sam sanjala da sam na Goču. Bilo mi je tako lepooo.“
Ustvari i nisam sasvim slagala stjuardesu u snu, osim ovo za telefon koji nažalost imam, pošto sam na javi prethodno stvarno bila na Goču. Vratila sam se pospana i puna mlečne magle i prigušene beline snega koja mi se, u mutnom danu, zavukla pod kapke.
A stari komšija je stvarno umro. Njegova stara žena je zakukala. Neko je čuo i istrčao napolje. Ja ništa nisam čula. Tek posle su mi rekli, kad je smrt već bila otišla objavljenog posla, a ja se probudila.
I stvarno mi je zvonio telefon. Imala sam dva propuštena poziva. Za jedan znam ko me je zvao, za drugi nemam pojma.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s