Poštar uvek zvoni dvaput

Jedan stariji čovek mirno sedi ispred seoske kafane. Na Tomosu pristiže umoran, raščupan i zajupren poštar s brkovima i donosi mu penziju.
Nekoliko crvenih novčanica leže kratko na sintetičkom kariranom stolnjaku, dok ih ovaj ne ubaci u notes među debele najlonske korice s pohabanim ceduljicama koje vire iz njih. Čovek zatim naručuje pivo, poštaru i sebi. Konobarica ga otvara izlizanim gvozdenim ključem. Laka izmaglica se podiže sa grlića flaše, a plastičan sto se,  zajedno s flašama, još neko vreme, dok se udaljava, njiše od pritiska njene šake i zgloba.
Čovek nestrpljivo prihvata flašu, gurne brzo kažiprst u nju, malo ga savije i naglo ga izvuče uz zvuk „plop“. Poštar i on se zatim kucnu kratko i bez reči. Klo-klo-klo.
Za susednim stolom srkućem svoju kafu i razgovaram s prijateljicom.
Žuta tenda nas odvaja od izlokanog asfalta. Prolaze retki automobili u punom zaletu, podižu prašinu i roj čestica lebdi u kosom sunčevom zraku. Mir seoskog popodneva usporava naše ćaskanje i naše misli.
U pauzi razgovora čujem kako čovek sa susednog stola kaže poštaru: „
Bolestan, bolestan…ih, nije bolest samo to. Bolest je i kad pogneš glavu, kad nema inicijative, kad nema druženja, sloge, kad ne znaš da kažeš lepu reč. I to je bolest! E, onda je, ono što kažu – arivederči! Jelte!“
U sledećoj pauzi čujem opet samo isečak razgovora. Ponovo će čovek poštaru poverljivo, skoro brižno: „Nemoj tako, poštar, što se kaže uvek zvoni dvaput, je l’ tako.“ Ovaj zuri ispred sebe pokunjeno i ćuti. Smešno mi je, vrpoljim se da se  ne bih glasno nasmejala.  Nisam sigurna šta bi tačno trebalo da znači poštar uvek zvoni dvaput jer nisam gledala taj film, ali mi se čini kako je u pitanju ljubavna ili erotska afera, nikako izreka koja afirmiše drugu šansu. Ne mogu da verujem da se poštar nije oraspoložio. „Ajde, ajde, sve ti je to život, što bi rekli – se la vi“, ne odustaje čovek, penzioner i optimista.
C’est la vie! Kako ga ne mrzi da samo prosipa izreke i pseudoizreke. Verovatno to uvek radi. Ali ne sasvim uobičajene. Po skromnoj debljini štosa novčanica i valuti vidim da nije penziju stekao van zemlje. Dakle, nigde nije bio gde je mogao sve ovo da čuje. Samo je došlo dao njega, a nešto je, budući sklon, domislio. Upustila bih se s nim u razgovor, možda čujem još neku frazu koja će me razgaliti, ali vreme je za pokret. 

Raspitujemo se za bus. Poštar okreće umorne oči i obešene brkove ka nama, dok nam njegov sagovornik daje uputstva da pitamo za linijski taksi ili satnicu buseva u obližnjoj prodavnici, dvesta metara niz put, precizira, pokazujući rukom na prodavnicu, iako je sasvim dobro vidimo na pravcu i srdačno nas pozdravlja.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s