O apsurdima partokratije

 

Apsurdi partokratije se mogu videti na svakom koraku, ali ja volim primer s Lolom.

Pre par nedelja sam greškom previše posekla šiške, pa sam se pitala na koga ličim, nešto sam sebi bila poznata. I setila sam se – ličila sam na Lolu! Ipak, za razliku od mene, Lola nije bila nezodovoljna svojim koketnim mikro-šiškama koje joj podjednako loše stoje kao i meni.

Kad je pre pet godina naš mali tim iz  Fenomene udarnički radio na uvođenju principa ravnopravnosti polova u lokalne politike i institucije, upoznali smo prvu liniju fronta lokalnih stranaka. Među njima najistureniju – Lolu. Lola je bila sekretarica u SNS-u, ali i osoba za sve. Provodila je tamo svoje vreme, bolje reći gubila je svoje vreme, jer iako se ne može reći kako Lola nije bila ambciozna, naprotiv, „mudrije“ od nje, čitaj proračunatije, s kakvim-takvim fakultetski diplomama, kotirale su se mnogo bolje  u stranci,  i znatno pre dobijale poslove i prestižne funkcije. Lola, prostodušna i poverljiva devojka sa sela, sa šarenim šnalicama u kosi i osmehom oko glave, pored redovnih obaveza u stranci, kao svaka dobra kadetkinja partije, isticala se u pomaganju seoskom starijem stanovništvu, donosila im lekove iz grada, volontirala kad je bila poplava, učestvovala u manifestacijama i raznim sezonskim i ostalim prigodama .

… I tako je Lola radeći za zajednicu zapravo radila za partiju, jačala poverenje svojim primerom u zalog. Ipak, nikako da dobije ono što su ostale, činilo se, s lakoćom – stalan posao, funkciju,  privilegije ili počastii. Ma ništa od toga, i dalje je u stranci kuvala kafe svima, pravila društvo klijentima kad čekaju, verovatno i delila neki propagandni materijal i dežurala na štandovima, dočekivala, ispraćala i sve ostale neprestižne stvari…

Sećam se pokunjenog lica kad nije bilo izvesno da li će imati mesta za nju, u busu kojim je grupa lokalnih opštinara i opštinarki u našoj organizaciji išla na regionalnu konferenciju o rodnoj ravnopravnosti u Mostar, a zatim ozarenog, kad je najposle upala uz tim koji predstavlja Kraljevo na konferenciji. Nije njoj bilo naročito stalo do ravnopravnosti polova, već do druženja i putovanja. Nije ni ostalima, ruku na srce, oni su takođe najpre želeli da se malo prošfrćkaju po Mostaru, naročito jer su se na konfernciji, ergo u hotelu, čuvala mesta za uglednije partijašice, odbornice i članicu gradskog veća, zamenike gradonačelnika i ostale uvažene na pozicijama za lobiranje. Em je bilo prestižno, em ugodno.

Odavno sam izgubila Lolu iz vida, samo bih je ponekad srela na ulici sa očima navrh glave, raznobojnim šnalicama i šiškama kako mi se srdačno javlja: Ćao, Boko, hoćete li imati nekih akcija uskoro? Mi smo bile umorne od mukotrpnog agitovanja za principe jednakih mogućnosti u odrebama, strategijama i zakonima i tzv. senzibilizaciji političara/ki, ali samo bih zbunila Lolu da sam joj to iznela. Ne znam, stvarno, muljavo bih odgovarala, malodušna, kao i svi čiji je entuzijazam u krizi. Korak napred, dva koraka nazad. Šta bi nju to uostalom bilo briga. Oni takvih problema u svojoj organizaciji nemaju.

Onda sam jednog jutra otišla u bolnicu da dam krv na analizu.  Apatično sam prišla šalteru da predam dragocenu knjižicu, koju sam kao nezaposleno lice jedva dobila, iako, u tom trenutku, rovitog zdravlja i socijalne bespomoćnosti. Ispred šaltera su se tiskali stari i bolesni ljudi, trudnice koje su zahtevale prvenstvo, a ostali su im ga nevoljno i rasejano davali.

A za tim šalterom, zaštićenim debelim staklom, iza koga su sestre preko mikrofona prozivale pacijente i primale knjižice kroz uske proreze, tiskajući se za stolom zajedno sa još tri sestre i štosevima papira i nalaza, sedela je Lola. Leđa je držala pravo i bila je za glavu viša od cele te formacije iza stakla. Izgledalo je kao da sede u akvarijumu, sve u belim uniformama, a ispred njih se pružao red pokunjenih prilika u zagasitim jaknama i kaputima. Ne samo da je nas koji smo se rojili iza staklenog pulta bilo previše, nego je i njih unutra bilo mnogo. Imale su sliku, ali ne i ton. Zaista su ličile na ribe ovako iz daleka dok mrdaju usnama iza stakla. Pažljivo sam posmatrala kako slažu i preslažu knjižice i papire. Lola je posebno volšebno, kao da slaže špil karata, premetala red i raspored.

Eto, Lola je dobila posao. Ne znam da li je pomislila kako joj je posao glup i kako može da radi nešto izazovnije u više prostora, ali nije delovala nezadovoljno. Sva ona pregnuća u  prostorijama stranke, mitinzima, lepljenju plakata, nošenje štandova sa propagandimnim materijalom, mahanje zastavicama, sve to za nekoliko reči gospodara radnih mesta tamo gde treba i – eto te iza šaltera.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s