Pet groša

– Bojana, nešto ću da te molim…
– Moli me! Haha, da čujem!
– E, Bojana, tebi je sve smešno, a ja moram sad po kiši da idem kući da spremem večeru.
– Malo te trolujem, drago mi je što te vidim.
– Šta mi radiš? Eee… Nemam 50 dinara, sve sam kupila za kuću, zaboravila sam hleb da kupim, da mi daš 50 dinara. 
Gledam u kese s dozrelim povrćem i nekoliko prezrelih narandži, pirinčem, flašom ulja, šećerom, velikom kesom neke anonimne vegete, jeftinom kafom na meru sa Zelene pijace i jednim glomaznim pakovanjem prostih napolitanki pakovanih u providni celofan. Grlo i nepce mi se stegnu kad pomislim na suvu koricu koja se drobi, šećer i masni krem u tim napolitankama.
– Daću ti naravno, baš fino, taman sam ti toliko dužna, kažem raspoloženo.
– Kad si mi dužna?
– Odavno, haha!
– Nisi ti meni dužna, gleda me zbunjeno.
– To je stari dug. Hoćeš da čuješ jednu priču. Možda je i znaš.
– Koju?
– Nekada davno Romi su napravili lepu veliku crkvu od kamena, a Srbi, pošto su imali puno sira, naprave crkvu od sira.
– Od sira crkvu? Svašta, ‘de to ima?
– Nema je više, nego da čuješ šta je dalje bilo… Onda Srbi vide kako je lepa crkva od kamena, pa se pogode sa Romima da razmene crkve. Romi se polakome i pristanu, ali pod uslovom da im Srbi doplate još pet groša. Srbi, budući da nisu imali još tih pet groša, ostanu dužni Romima. Romi pristanu da ih sačekaju za dug jer su već počeli da jedu svoju novu crkvu od sira. Malo pomalo, oni je celu pojedu. Tako Srbima ostane trajna crkva, a Romi ostanu bez svoje crkve. A za onih pet groša, što su im Srbi dužni, počnu da prose.
– Pojeli crkvu? Aiii, bre Bojana, pa kako to može? Još od sira crkvu, iiiiii, smeje se, cokće i krsti. Ko ti to rek’o? To nije istina.
– To je priča, ne kažem da je stvarno bilo tako, ali priča tako kaže. Je l’ ti se svidela? Sad možeš svima da tražiš 50 dinara, kad su ti već dužni. Pet banki, tako je govorio moj deda za 50 dinara, a 10 za sto…
– Nije meni niko ništa dužan, kaže, uozbiljeno i pomalo mrzovoljno. To su glupe priče!
– Nisu, ova je baš super. Pojeli crkvu, hahahha, nadrealizam. Pastoralni nadrealizam sam po sebi je ideja da neko napravi crkvu od sira, zabavljam samu sebe.
– Pih, svašta narod priča, mani me, nemam ja vremena za to, odmahne rukom.
– Dobro, evo da ti dam pet groša, hahaha, vidim da nisi danas za društvo, idi, spremaj večeru, kad već moraš.
Moje raspoloženje i dalje penuša i ljuljuška me. Divan topli talasić koji se malo umirio nakon onog smeha što ga je uzburkao, pa sam surfovala na njemu maločas.
– E, moja Bojana, tebi je samo do zajebancije, ja ne znam šta ću pre…
– Nije tačno da je meni samo do zajebancije! A i mislim da vam jesmo dužni, nezavisno od priče i nismo vam dužni novac… Aj sad, pričaćemo sledeći put…
– Važi, seko moja, daj mi i one patike za malog što si rekla da mi čuvaš.
– A da…
– I da te molim još nešto da pitaš, ako ima neko da mi da…