Причање мог ујака, вежба из дијалектологије

Ка̏д_сам има̏о че̏три го̏дине, до̏шо_сам у_Гра̏чац. Са̑ о̏цо̄м. О̏тац_ми би̏о до̏шо на̏ мира̑з, о́вде ко̏д ма̑јке мо́е. И̏ ту̑_сам и̏шо у̏ шко̑лу у̏ Отро̏це. Би̏о_сам и̏_у Грача̏цу го̏дину да̄на̑. Би̏о_сам у̏ Кра́љеву, четре̑сдеве̑те го̏дине у̏ Гимна̑зији. Педе̏сете_сам би̏о у̏ Вране̏шима, у̏ шко̑ли. И̑ касни̏је, по̏сле шко̑ле ра̄ди̏о_сам са_мо́јима. Ра̄ди̏о_сам по̏ шу̏ми са̏ де̏до̄м и̏ са̏ та̏то̄м.

По̏сле_сам кӯпи̏о хармони̏ку, па̏_сам ма̏ло свӣра̏о. Ма̏ло по̏ сва̏дбама, а̏ли то̏_је ма̏ло би́ло, кра̏тко би́ло. Па̏ са̏м по̏сле оти̏шо у̏ во́јску. У̏ во̏јски_сам би̏о на̏ Пре̏влаци.

Хоћеш ли да ми кажеш чега се сећаш из војске, како је то изгледало?

Ме̏ни_је би́ло све̏ ле̑по, мо̏гу да̏_ти ка̑жем.

Да ли си тада први пут видео море?

Је̏сам, пр̏ви пу̑т_сам ви̏део мо̑ре, и̏шли_смо во̑зо̄м. Ода̏вде_смо и̏з Кра̄ље̏ва кре̄ну̏ли… би́ли_смо… и̏шли на̏ Бе̏о̄град, по̏сен, не̏_знам та̏мо̄… Мо̀ста̄р, Са̏рајево, Моста̑р, Ча̏пљина […]. Се̏ћам_се то̏га, ни̏з Нѐретву | смо̏ и̏шли. И̏ оти̏шли_смо – та̏д_сам пр̏ви пу̑т ви̏део мо̑ре.

Да ли се тада дуже путовало него сада?

Па̏, ду̏го_смо пу̏товали. То̏_је тра̏нспорт би̏ло, на̑с_је би̏ло ко̑ј зна̑ ко̏лко, чи̏тав во̑з во̄јске̑. То̏_је и́шло… и̏ са̏ Ко̾сова јо̏ш кре̄ну̏о во̑з, па̏ о̏нда ми̑ ту̑, па̏ за̏ Бе̄о̏град, и̏з Бео̀града по̏се Са̀рајево и̏, шта̑ ја̑ зна̑м, по̏се до̏ле до̏ мо̑ра. Чини̑_ми_се да̏_смо пу̑товали два̄_да̏на̄.

И̑ би̏о_сам на̏ Пре̏влаци три̑ ме̏сеца, по̏сле то̏га био_сам у̏ Ку̏манову. Се̏ћам_се дру̏гова̄ и̏з а̄рми̏је. Се̏ћам_се не̏ког Та̏ћи Мо̑ља. Те̏рао_ме да̏_се побра̏тимимо, да̏_ми бу̏де бра̏т.

А зашто?

Па̏ ја̑_сам_га заштӣти̏о, о̏ни_су… би̏ли_су_га напа̏ли да̏_је о̑н покра̏о не̏ке па̏ре. Ја̏_сам ре̏ко да̏ ни̏је, то̑ ни̏је та̏чно. Ка̏ко зна̑ш? Ре̏ко: о̑н_је… би̏ли_смо за̑јно, кре̏вет до̏ креве̏та, спа̏вали_смо за̑јно у̏ спавао́ни и̏ све̏_смо покази̏вали је̏дан дру̏гоме шта̑ и̏мамо. И̏ па̏ра̄ и̏ све̏. И̏ до̏бар_је чо̏век би̏о, воле̏о би̏ да̏_га не̏где сре̏тнем у̏ живо̏ту.

Он је Албанац?

Та̏ћи Мо̑љ, зна̑м да̏_је са̏ Ко̏сова. И̑ о̑н_ме по̏с^ле те̏ро: А̏јде, Сӣмо̏вић, да̏_се побра̏тимо. Ка̏ко, ре̏ко. Да̏ се̑ћемо о̑вде ру̑ка. И̏ ти̑ мо̑ј кр̑в да̏ у̏змеш, а̏ ја̑ тво̑ј и̏ да̏ бу̏дем бр̏аћа. И́, ••••̑•_ти… то̏га… Ства̑рно_се се̏ћам то̑г чове̏ка, ја̑_би… са̏д не̏где_га тра̄жи̏о да̏ да̏ да̏ при̑чам са̏ њи̑м. […]

И јесте ли се побратимили на крају?

Ни́смо_се побра̏тимили.

Ниси смео да се сецнеш.

[…]

Добро, колико је војска тада трајала?

Две̑ го̏дине, та̏чно две̑ го̏дине_сам би̏о у̏ во́јски. Педе̏сет о̑сме, два̄на̏естог ју̑на_сам оти̏шо, а ше̄се̑те, два̄на̏естог ју̑на_сам до̏шо ку̏ћи.

Јеси ли долазио на одсуство у међувремену?

Па̑, до̏шо_сам на̑ одсу̏ство би̏о са̏мо ку̏ћи. Јѐдно̄м_сам до̏шо за̑ армони̏ку, у̏зео, пу̏стили_ме, па̏_сам о̏дно по̏сле та̏мо, те̏_сам ма̏ло свӣра̏о, и̏ тако̑, ле̏пше_нам вре́ме прола̏зило. Пу̏стио_ме капета̑н се̏дам да̄на̑. А̑ ова̑ј… и̏ по̏сле_сам редо̑вно би̏о на̏ о̏дсуству и̏ то̑_је то̑.

Јеси ли се био ужелео куће?

Ка̏ко ни́сам, проме̄ни̏ло_се… Ве̏лико две̑ го̏дине, ка̏д не_ви̏диш чове̏ка, го̏дину-две̑ да̄на̑ и̏ по̏сле ка̏д_га ви̏диш. Наро̏чито стари̏ји љу̑ди. Мно̏го… мло̏го про̏мена и̏ма на̏ чове̏ку. Ви̏ди_се. Ка̏д н́иси са̑ њи̑м, разу̏меш. Го̏дину да̄на̑… И̏ не̏ка мо̏ја у̑јна_је би̏ла о́вде, ни̏је би́ла, чини̑_ми_се, се́да. Ја̑ по̏сле го̏дину и̏_по да̄на̑, ка̏д_сам до̏шо на̏ одсу̏ство, о̏на осе̄де̏ла. […]

Добро, али ти си био млад, цео свет је био твој, је л тако? Волео си да свираш, да идеш на игранке, да се дружиш. Живот је тек био пред тобом.

Ѝгра̄нке, пре́ла.

Хоћеш ли да ми причаш нешто о томе?

Ми̑… ску̏пимо_се, ре̏цимо, ка̏д_је пре́ло, тре̏ба да̏ напра̏вимо пре́ло… шта̏ ја̑ зна̑м де̑. То̏_је би̏ло на̑… ра̄скр̏ницама. И̏ли на̏ бре̏кчићима, да̏_се ви̏ди ва̏тра и̏ да̑… до̑ђу мо̑мци и̏ дево̏јке ту̑. Ми̑ о̏демо у̏вече, па̏ наба̏вимо гра̑ња, да̑… и̏ доне̏смо ту̑ и̏ нало̏жимо ва̏тру и̏ дево̑јке до̑ђу: ту̑ плету̑, пре̄ду̑… И̏ то̑_ти_је то̑ би́ло. […]

Да ли је с девојкама увек неко био у пратњи да их чува или није баш?

О̏бавезно роди̏тељи. Ре́тко ка̏д да̏_је би́ла не̏ка дево̑јка бе̏з роди̏теља, не̏, не̑, не̏. Ни́је, ни̏је би́ло ба̏ш, не_вре̄ди̑… Ма̑јке о̄ба̏везно дола̏зе, са̏ ће̄рка̏ма погото̏ву, ма̏ ка̏ки. Мо̑мци је̏сӯ, мушкарци, а девојке – мајке обавезно.

А како су игранке изгледале? Вероватно углавном зими.

Ма̏, би́ло_је и̏ ле̏тӣ. Неде̏ља̄ма, игра̑нка. Ѝдемо на̏ игра̑нку ка̏д бу̏де̄… [нејасно] нате̏рам мо̏ју ма̑јку… Пу̑стим о̑вце̄ рани̏је, сто̏ку начу̑вам, па̏ о̏нда ка̏д бу̏де Су̏нце не̏где на̑…, што̏ ка̑жу, на̑… на̏ је̏дан коно̏пац, ка̑же ма̑јка, та̏д доте̏рај о̑вце, па̏ мо̏ж д’ и̏јеш на̏ игра̑нку. И̏ ја̑ доте̏рам, и̑ о̏ва̄ј, нара̑ним то̑, пу̏стим ма̏ло рани̏је. И̏ли кра̏вама и̏сто мо̑рам да̏ на̏жњем тр̏ске, тра̄ве̑, ова̏мо-она̏мо, да̏_им поло̏жим, да̏ о̏не је̏ду. И̏ о̏нда, по̏сле у̏вече, чи̏м_се смр̏кне… Ни̏је… па̏ ни̏је има̏ло ни̏ све́тла. По̏сле ра̏та ми̑ ни́смо има̏ли све́тло о́вде.

Кад сте добили струју?

До̑м_је има̏о стру́ју, по̏сле_сӯ… До̏шла_је до̏ До̏ма стру́ја и̏ ту̏_је би́ла упа̑љена си̏јалица, па̏ пре̏ма си̏јалици | је̏ би́ла игра̑нка. И̏ ма̏ло_смо_се ду̏же задржа̄ва̏ли, зна̑ш, и̑ касни̏је_се и́шло… И̏ е̏во, та̀ко̄_је то̑ по̏чело да̏ бу̏де ма̏ло слободни̏је и̏ ма̏ло… Ка̏ко да̏ ка̑жем, ни́сам обра̏зован не̏ки чо̏век… Култу́ра, ма̏ло… ма̏ло_је кре̄ну̏ло, разу̏меш?

Пошто је овде близу Врњачка Бања, јеси ли си ти имао обичај да одеш тамо понекад и да се прошеташ? Како је изгледала Врњачка Бања кад си ти био момак?

Па̑, Вр̏њачка Ба̏ња, ка̏д_сам ја̑ би̏о мо̏мак, би́ла_је… за̏ ме̏не_је би́ло по́јам.

Иако је близу?

А̏ко_је ту̑! И̏шли_смо пе̏шке̄. Ја̑ неде̏љом о̏де̄м. Ѝмамо дево̑јке ту̑, ба̏ш оне̑ та̏мо, та̏мо_сам у̏познао (показује на старе фотографије и смеје се) са̏ једно̑м и̏з Но̏вог Се̏ла и̏ редо̑вно_сам и̏шо, збо̏г ње̑_сам и̏шо у̏ Ба̏њу. И̏ ше̄та̏ли_смо ма̏ло.

Сами сте се шетали, без пратње?

Са́ми, бе̏з пра́тње. Ни̏је би́ло пра́тње. Кре̄ну̏ло_је ма̏ло – култу́ра та̑, и̏ шта̏ ја̑ зна̑м , разуме̄ва̑ње̄ и̑…

Кад кажеш култура мислиш на слободу и слободу избора?

Слобо̏да, дабо̏ме, то̑ ти̑_је слобо̏да – обра́ди то̑. И̏ ма̏ло_је слободни̏је би́ло и̏ то̑.

Значи, та девојка је могла слободно да иде из Новог Села у Врњачку Бању и да се с тобом дружи и шета јавно и да јој нико због тога не замери?

Мо̏гло_’е. То̏_је не̏где би́ло педе̏сет о̏сме̄ го̏дине, педе̏сет… педе̏сет о̏сме̄ го̏дине пре̏д во́јску. Та̏д_сам ја̑ и̏шо у̏ Ба̏њу и̑… и̏ дрӯжи̏ли_смо_се и̏ и̏шли_смо за̏’едно у̏ Ба̏њу и̏ вра̏ћалӣ_се (шеретско смејање). И̏ на̏ игра̑нке̄.

Ви сте се уствари забављали…

Па̏, да̑.

… били сте момак и девојка? Али нисте остали заједно? Кад си ти отишао у восјку све се променило?

Па̑, зна̑ш шта̑, пӣса̏ла_ми… и̑ мо̏жда_ми пи́сма стоје̑ и̏з во̄јске̑… у̏ во́јски. Пӣса̏ле_су_ми дево̑јке у̏ во́јски, ја̑ има̑м пѝса̄ма̄… Чини̑_ми_се да̏_ми сто’е̑ пи́сма, ни́сам гле̏дао, ту̑ Рави’о̑јла (супруга) ни̏је би́ла… ни̏је ту̑ завӣри̏вела у̏ је̏дан мо̑ј ку̏фер, је̏дан војни̑чкӣ. У̏ те̑м војни̑чке̄м ку̏феру и̏ма пѝса̄ма̄. И̏ о̏д де̏де_ми сто̄је̑ пи́сма! Ко’е̑_ми пӣса̏о у̏ а̏рмију.

Деда ти је писао?

Дабо̏ме.

Деда одавде или деда из Ратине?

О̄-да̏вде. Ова̑ј де̏да ода̏вде ви̏ше_ми пӣса̏о не̏го де̏да и̏з Ра̏тине.

А да ли је деда из Ратине био писмен?

Па̏, о̏н_је… Ова̑ј_је би̏о писмѐнији. Ова̑ј де̏да о́вде и̏з Грача̏ца, о̑н_је писме̏нији би̏о о̏д… о̏д де̏да-До́кса.

И шта ти је писао?

О̏бичне ства̑ри, да̏ л’_су, шта̏_су ра̄ди̏ли ко̏д ку̏ће, је̏су л’ по̏сeјали, јесу л’ по̏орали, је̏су л’… Шта̑ дру̏го да̏ при̑чамо о́нда? Ни̏шта ни̏је ни̏ би́ло о̏нда не̏што… шта̏ ја̑ зна̏м… пи̑шӯ шта̏_је… о̏ о̏бичном жи̏воту у̑… у̑… у̑… и̏ ра́ду у̏ ку̏ћи. Шта̏_се ра̑ди и̏ тако̑.

То је био једини начин да будете у контакту, нисте могли да су чујете телефоном, је л тако?

Ма̏, не̏ма по́јма то̑, ка̏ки телефо̑н!

И тако значи, деда теби пише писмо, ти њему.

И̏ ја̑ ње̏мӯ.

Јесу ли ти другови писали?

Је̏су, стоје̑_ми пи́сма и̏ о̏д дру̏гова.

Значи деда, другови и девојке?

Е̏, и̏ дево̑јке.

Чијем си се писму највише обрадовао? Дедином, од другова или од девојака?

Чија̑?! О̏д дево̏јака̄, но̏рмално.

А шта ти пишу девојке?

Па̏, пи̑шу у̏спомене не̏ке, ка̏о што̏_је и̏ она̑ о́нде напӣса̏ла би́ла (мисли на полеђину фотографије коју ми је показивао)… Ово̑-оно̑, ле́по… ко̏ с ки̑м и̏де, ва̏мо-на̏мо, а̄бро̏ве, ко̏ја̄ дево̑јка… (напланирано појављивање моје сестричине и прекидање тока мисли и концентрације)

(…)

Добро, ујко, кад си се вратио из војске јесу ли су те терали да се жениш? Ти си тада имао дваедесети две године, кад си дошао, је л тако?

Ка̏д_сам до̏шо, ни́сам ба̏ш ѝмао два̏ес две̑ го̏дине, два̏ес дру̏га_ми би́ла.

О̏нда_сам… Ни́сам мо̏го да̑… да̏ ку̑пим… Ни́сам би̏о у̏ могӯћно̏сти да̏ ку̑пим ’армо̏нику бо̏љу. Иза̏шле_су Дала̏пе, о̏нда. Ја̑_сам свӣра̏о у̏ о̏бичну кармони̏ку. А̑ о̑-ва̑ј… О̏нда_су иза̏шле оне̑ кармони̏ке… ску́пе би̏ле до̑… ја̑ ми̏слим, милио̑н ди̏нара. И̏ то̑ ни́смо мо̏гли, једи̑но да̏ прода́мо зе̏мљу. И̏ о̏нда ја̏ одлу̑чим: не̑ћемо… Де̏да ка̑же, зна̑ш шта̑, а̏ко прода̑ш – не̑маш. О̏нда_је би̏ла це̑њена зе̏мља сачу̏вај бо̏же. И̑ до̏бро, ја̑_се о̏нда опреде̑лим, д’и̑м, запо̏слим_се.