Pušenje i švalerka

Posmatram baba-Veru kako tankim suvim prstima čeprka po kutiji cigareta Monus i vadi jednu malo krivu i zgužvanu cigareticu, ispravlja je, pali drhturavo i žudno izdiše gust dim. Plavičasti pramen dima joj se podiže oko nosa, namrštenih bledih obrva i cvetne smeđe marame i čili među prstima.

– Kako je moguće da pušiš, pitam se, gledam je radoznalo, znam da pušiš, toliko puta sam te videla, ali opet…

– Što, ko mi brani, podiže obrvu upitn ka meni, zatim zagleda žar i premeće cigaretu među prstima.

– Pa više niko, ali sam sigurna da su ti pre pedeset godina, koliko si mi rekla da pušiš, branili. Muž, svekrva, roditelji, braća, neko od njih ti je sigurno prigovarao. Nije uobičajeno da žene iz našeg kraja puše. Znam, pričale su mi o tome moje babe. Jedna mi je rekla da se to smatralo velikim… kako da kazem, zazorom i sramotom. Govorili su da samo kurve puše,  da, tako su vređali i kategorisali sve žene koje rade nešto mimo ustaljenih normi…

– Ma da vidiš, kako sam ja propušila…

– Kako?

– Imao moj muž švalerku…

– Stvarno? Ali kakve to veze ima s tvojim pušenjem?

– Ja sam volela da pušim. Probala, poneku zapalim krišom. Nismo mi tad, dete, imale pare za cigare, mi žene. Nemaš, ne radiš nigde u preduzeću kao oni. Nemaš školu, ne da ti muž.. Radiš ti sve po kući, čuvaš decu, samo ti, al’ te niko ne zarezuje. Ne da ti da se zaposliš. A i gde ćeš, nemaš školu, nemaš ništa. Ja sam radila u nadnici, kopam, kupim šljive, sve radim kad ima negde. Al’ sam svaki dinar davala u kuću, za decu. Bila mi mala deca, sve im ja pletem, šijem, nemaš od čega da kupiš, pravili smo i kuću, mnogo smo se mučili…

– Dobro i šta je onda bilo, prekidam je nestrpljiva da saznam vezu između švalerke i cigrareta.

– Onda saznam kako se moj čovek spanđao tu sa jednom iz sela. Nema ga kući, radio on u fabrici, druga smena, radilo se tad, dobro radila fabrika…

– Znam, tad su radile sve fabrike dobro.

– Jes’ vala… Onda ti ja saznam za njega i tu ženu.

– Jao, jesi li se potresla zbog toga?!

– Jok ja… Dođe on kući tako, a ja mu kažem da znam i da će odsad svaki dinar što zaradi da mi donese u kuću, odmah kad primi platu, isti dan. Nek’ radi on šta ‘oće, al’ pare kod mene da budu i da ne sme da me pipne. Nikad! Da ću glavu da mu rascopam sekirom ako treba… On poče da galami, a ja mu se okrenem: Šta ‘oćeš bitango jedna, da tuđu decu ‘raniš? On ućuta. Ima još nešto, velim mu, ja sad pušim! Kuku, brecnu se on, sram te bilo! Ma ima da pušim ako mi se puši, niko da mi ne brani! M-da… I tako ti ja propušim.

– Pa bravo, baba, to carice!, veselim se retroaktivno obrtu situacije koji je napravila.

Baba se smeje, prija joj moja burna iskrena reakcija.

– A švalerka? Ko je ona? Da li si je poznavala?

– Jesam, kako nisam, radile mi zajedno u nadnici, sirotinja to bilo. Imala čoveka, bolje da nije, pijanicu, radi on po ceo dan, pa se napije i kad dođe kući legne onako pijano u krevet, konjoše , ne zna ništa, mogla je ona d’ ide ‘de ‘oće i s kim ‘oće. On pet para ne daje za to, samo da ima njemu rakije. Pu, pogan je bio. A ona bila onako otresita, lepuškasta.

– Jeste, bila, pa je to primetio i tvoj muž, čikam je.

– Neka je dete, uh, baš se usrećila s njim. Mani ga, odmahuje rukom uz smeh.

Baba! Kako si super, kako si kul, i ja to isto mislim!, hvata me eufrorija od njenog jednostavnog racionalisanja. I ja to znam. Isto je…

Srećna je što je razumem. I ja sam srećna što ona razume da je razumem i zato što i ona mene razume i ne osuđuje. I zato što ne pokušava da abolira muškarce kako bi to činile neke druge žene. I tadašnje, i sadašnje.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s