Florijin kofer

Nisam verovala da će se Florija tek tako udati i otići iz našeg grada.

Florija je obožavala svoju slobodu. Njeno zadovoljstvo životom je bilo toliko snažno da je moglo fizički da se oseti. Imala je svoje rituale. Odlazila bi na pijacu pre podne, gde je od prodavaca na kvantašu dobijala nereprezentativne primerke voća i povrća i donosila ih u kesama kući. Onda je sledila pauza u Heroja Maričića. Internet je veliko zadovoljstvo, ali još bolje ako bi bilo i nekog društva. Obožavala je kad ljudi cirkulišu okolo. Sa svima bi razmenila par rečenica i po koju šalu. Ako ne bi bilo nikog u kući ili dvorištu i ako bih ja bila zauzeta nekim poslom žalila se da je dosadno i nije prestajala sve dok ne bi isprovocirala ma kakvu moju reakciju kojoj je mogla da se smeje. Obožavala je šale i smicalice. Katkad me je imitirala, na radost svih prisutnih. Odlično je to radila. Najsmešnije je imitirala kako igram i izgovaram značajno pojedine reči. Učila bi me romski, ali bi mi ponekad podvalila da umesto obične reči izgovorim psovku i grohotom bi se smejala, udarujući dlanom o koleno i njišući se u ritmu svog zaraznog smeha.
Onda bi se očešljala i zategla visok rep crne duge kose, zabacila njim par puta, otresla prašinu sa bluze i helanki i vodom sa česme ispravila nabore na odeći. Ponekad bi se našminkla, katkad prezula u sandale s visokim potpeticama. Florija je bila ponosna na svoje izboreno pravo da nosi ono što se njoj sviđa, mini-suknje i helanke, a kad bi je njeni saplemenici zadirikivali opaskama kako neće moći tako „da se modira kod muža i nosi kratko“ Florija se samo smejala. Taj famozni muž je bio nešto sasvim apstraktno i daleko. Onda bi otišla u šetnju, laganu i značajnu šetnju po gradu. Tamo bi upoznavala svoje vršnjake i ćaskala s njima na ulici. Zbog toga su je neki sunarodnici iz kampa ogovarali, kako je previše slobodna i još nešto bi ružno govorili. Ja bih se tada veoma ljutila. branila je od njihovih insinuacija i indiskrecije, što ih svejdno ne bi sprečavalo da u svakoj sledećoj prilici budu maliciozni na račun Florije. Njihovo mišljenje nije bilo važno nikom, ali sam se zabrinula da njihove glasine ne stignu do Florijinog oca koji bi mogao da joj zabrani ili ograniči slobodno kretanje, koje je za nju bilo nasušno.
Najviše je volela kad u grad stigne luna-park. Tada bi žicala novac po ulici i baštama kafića da bi imala za ringišpil i balerinu. Nedeljom je prosila taktičnije, pred crkvom ili opštinom odakle su izlazili tek venčani mladenci i njihovi svatovi. Volela je te „srpske svadbe“ kako ih je zvala. Najviše da posmatra fotografisanje pred opštinom, venčanicu, frizure i toalete, a naročito da sluša trubače i posmatra kako se igra kolo. Par puta me je pozvala da „gledamo svadbu“ ali sam ja izričito odbijala, pa je odustala. Nakon elegantnog nedeljnog prosjačnja bi došla s džepovima punim kovanica, pa je zveckala okolo dok pristavlja vodu za kafu i uključuje telefon u punjač. Smejala bi se radosno i pevušila jer je nedelja, jer je lep dan, jer već zna šta će da sluša na you tube i s kim će da ćaska na skype, samo da se ja pomerim konačno s laptopa
Leto je odmicalo, divno, dugo i toplo koje se produžllo duboko u septembar. Došao je i oktobar, a u dvorištu smo već nekoliko nedelja za užinu krcali orahe koji su svakodnevno opadali zajedno s lišćem. Florija je imala dečka Ferdija iz Kosovske Mitrovice i viđala se s njim na skype svakodnevno. Kada bi dolazio da je poseti izvodio bi je na pizzu, a zatim bi satima šetali. Da bi imala pokriće vodila je i mlađu sestru ili decu starije sestre sa sobom, a njen momak bi bio strpljiv s njima, što mu je davalo veliki značaj u njenim očima. Nikada nije zaboravila da pomene i najmanju stvar kao što je sladoled, koji bi njeni sestrići, ili cigarete koje bi njena sestra, dobili od njenog dečka
Jednog dana je došla da se pozdravi sa mnom. Odlučila je da pobegne za Ferdija, neće da je udaju ugovoreno i za novac. Ne želi ni da Ferdiju traže novac, što bi bio važan i jedini zalog pomirenja i pristajanja njene porodice na taj brak. Nisam znala šta da joj kažem. Oprezno sam joj pomenula da je Kosovska Mitrovica daleko i da njena nova porodica možda bude očekivala od nje da nosi dugačke suknje i da sedi kod kuće i obavlja gomilu domaćeg posla. Rekla sam joj da se vrati ako je ne bude dobro. Neka ne obraća pažnji šta će ko reći i da ne mora ništa da trpi. I da mi se javlja na skype, da se malo vidimo ponekad. Rekla je da hoće.
Sa sobom je vukla veliki kofer, prljav i iskrzan, sa iskrivljanim točkićima. Taj kofer joj je neko dao na buvljaku jer nije mogao da ga proda. Nekada je to bio fin, pastelno-zelen kofer, a sad je samo prljava naduta koferčina na plastičnoj nosiljci i blatnjavim krivim točkićima. Ipak, u njemu je bila sva njena garderoba, šminka i obuća. Iz razdrljenog zadžepka je virio celofan u koji je umotala štos fotografija. Većinu sam ja fotografisala. Bilo je prekrasnih fotografija tu jer je ona bila prekrasna. I godišnja doba u dvorištu kao dekor. Rekla je da će neko od Ferdijeve braće, kada budu dolazili kombijem na kralejvačku pijacu automobila, doći po kofer, da ga trenutno nema gde, iako joj treba garderoba u njemu, pošto se dogovorila sa Ferdijem da sedne na bus inkognito bez prtljaga, a on da je čeka na stanici u Kosovskoj Mitrovici.
Kofer je stajao danima na uskom ispustu koji vodi u podrum, pored stepenica zadnjeg ulaza u kuću. Svakog jutra bi me dočekao. Nekoliko puta sam ga fotogradisala tako kabastog i prljavog, a onda fotografije izbrisala i naposletku ga pokrila čistim čaršavom.
U međuvremenu su stizale vesti o Floriji koje mi je njena sestra prenosila. Otac i najstariji brat su bili ljuti na nju, ali majka, starija sestra i mlađa braća i sestre nisu. Nedostajala im je. Sestrići su pitali za nju svakodnevno i tražili je. Jednog popodneva me je Florijina sestra pozvala na sok i druženje. Kaže da hoće da časte jer  je „Florija izašla na devojku“. Moji prijatelji nisu razumeli šta znači “izaći na devojku”  kad sam im pričala o svojoj mrzovolji povodom tog slučaja, ali ja jesam. Florija je bila nevina. Njeni novi ukućani su dobili očekivanu potvrdu u krvavoj mrlji na posteljini i glas o tome se ubrzo proširio, sve do kuće Florijinih roditelja. Niko nije mislio da su takve stvari intima i da o njima nije umesno govoriti uopšte, a kamoli proglašavati i razglašavati svima s ponosom. Negodovala sam, krv mi je udarila u lice. Želela sam da to razdevičavanje ostane Florijina stvar. A naročito sam bila razočarana što je njena sestra s kojom sam toliko puta pričala kako je nevinost perfidni društveni konstrukt i koliko je i zbog čega sve taj grozni nametnuti kult loš za žene, nasela na propaganda jer je “čast” njene porodice, njenog klana bila u pitanju. Nisam otišla i zamolila ih da mi ne govore o tome jer me ne zanima, a da ćemo se družiti i proslavljati nekom durogom prilikom nešto stvarno lepo i značajno. Smejali su začuđeni mojom ravnodošnošću.
Nakon dve nedelje su došla tri nasmejana momka u belim majicama i odneli kofer. Čula sam da je bilo onako kako sam pomislila, da je Florija počela da nosi dugačke suknje, druži se sa jetrvama i zaovama i ne koristi više interent. Da li će se kad joj stigne kofer s modernim haljinicama, raznobojnim helankama i mini-suknjama (neke od tih komada garderobe su pripadale i mojim drugaricama i poznanicama koje su ih velikodušno poklonile Floriji i njenim rođakama i drugaricama i radovale se zajedno sa mnom koliko im lepo pristaju) opet izboriti da ih nosi, pitala sam se dok su njeni deveri vukli Florijin kofer ka kapiji, niz stazu u dvorištu.

3 мишљења на „Florijin kofer

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s