groznica

temperatura mi se pela zajedno sa prvim sumrakom visoko, visoko, i držala me sve do jutra.

ima nečeg zanimljivog u tom stanju grozničavosti. telo je opušteno preko svih inhibicija. udovi leže navaljeni na postelju, veliki, teški i hladni kao oboreni stubovi od betona. misli plutaju bez volje i kontrole u svim pravcima. vrelina daha je u neverovatnoj suprotnosti sa prividnom hladnoćom svega okolo.

trgla sam se iz bunila u cik zore, majica na meni je bila mokra i hladna. iskobeljala sam se iz gužve ćebadi, presvukla se, popila svu preostalu limunadu od sinoć u jednom velikom gutljaju i mirno zaspala. kao da ona osoba u magnovenju, sa čitavim univerzumom svetlećih tačkica i pruga iza zatvorenih kapaka u mraku sobe čiji se zidovi izdužuju, klize i uvijaju, nisam bila ja. a možda i nisam.

posle paralelnog života u pukotini groznice osećam se umorno i tužno, kao kada se vraćam s nekog dalekog puta.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s