Neformalne, ali jednako važne aktivnosti u Heroja Maričića 80

 

Jedno od bitnih sedišta organizacija civilnog društva u Kraljevu je kuća u Heroja Maričića. Tu je u proteklih deset godina svoje kancelarije delilo nekoliko organizacija sa različitim poljem delovanja i ciljnim grupama, ali jednistveno u ideji razvoja zajednice i ljudskih prava.

Kako su se tendencije i teme na polju ljudskih prava menjale organizacije su se povukle u druge kancelarije, prostore i gradove, ostvorile nove teme u skladu sa dinamikom donatora ili afinitetima, ali je nekoliko aktivista i aktivistkinja u prostoru ostalo aktivn po pitanju alternativnih i volonterskih delatnosti.

Zahvaljujući demokratičnosti i otvorenosti organizacija za brojne korisnike i korisnice različitih programa, volontere i prijatelje, prostor je i ranije uvek bio živahan, mesto okupljanja i susreta i razmena ideja, ali tek sa slobodom koju nam je autonomija od prethodnih donatora donela, a ogromna nesebična podrška prijatelja koji žive van Srbije i koji su od početka upoznati s našim delovanjem i koji su nas podržali finansijski i na sve druge načine, prostor je dobio svoje pravo obličje.

Nakon nekoliko projekata Udruženja Fenomena koji su se ticali važnosti poznavanja i korišćenja IKT alata  za žene, obuka i radionica na te teme i poztivnog feed backa-a zadovoljnih brojinih polaznica, u kancelariji je, zahvaljujući dobronamernosti i strpljenju koordinatorke tih projekta i dva računara sa interent konekcijom, ostala povoljna klima za nastavak ovakvih i sličnih aktivnositi, kao i navika korisnica da dolaze, odavno nakon završetka projekta. Ovoga puta neprogramski zahvaljujući volnterizmu aktivstkinja u njemu.

Nekoliko devojaka iz romske zajednice je počelo redovno da dolazi i osim mogućnosti da koriste računare i internet, spontano i usput su dobijale pažnju prisustnih aktivista i aktivistkinja, prijateljsku pomoć u savladavanju uglavnom aplikacija na interentu, ali i jezičke barijere koje su imale (neke od njih su bile i sasvim nepismene) i ambijent bez predrasuda i diskriminacija.

Uporedo s njima, nekoliko romske dece iz najsiromašnijih romskih porodica doseljenih s Kosova, malih prosjaka ili sakupljača sekundarnih sirovina, su u Heroja Maričića 80 takođe pronašli mesto na kome su mogli da se ugreju, dobiju sok ili keks, odigraju poneku igricu ili odgledaju crtać ili jednostavno dobiju pažnju i naklonost.

I za romske devojke i romsku decu, prijatelji aktivivista i volonteri u prostoru, su redovno donosili garderobu, obuću, školski pribor, igračke… Uvek se bi se napravila i ad hoc akcija po potrebi, kad neko nema ranac za školu, kolica za bebu, suvu celu obuću koja je uvek deficitarna zbog prirode posla i mesta stanovanja sakupljača sekundarnih sirovina  ili zimsku jaknu. Sasvim spontano je uvedena takva praksa i funkcionisala je odlično, iako samoorganizovano, bez naročitog plana i programa. Deca su se osećala slobodno i dobrodošlo, a takvih samoorganizovanih sigrunih prostora, po našim saznanjima, osim ovog, nije više bilo u gradu. Razvila su se brojna prijteljstva i proslavilo nekoliko rođendana.

Dve devojke su bile ohrabrene da se suprostave zlostavljačima i zaštićene od bahatih članova rodbine koji su hteli da ih ponovo udaju nakon razvoda i odvoje ih od dece, a često se govorilo kritički o negativnim aspektima romske tradicije, kao što su napuštanje škole i maloletnički i ugovoreni brakovi. Postojanje ovakvog mesta je dragoceno za njihovu integraciju u širu zajednicu,  samopouzdanje i emancipaciju.

Često bih čula kako ljudi iz grada pričaju o prostoru u Heroja Maričića kao o sigurnoj kući. Ona to nije bila, jer u Kraljevu nažalost ne postoji regularna sigurna kuća, ali su je tako percipirali zbog akcija i vidljivosti aktivistkinja Fenomene i Sos telefona Kraljevo u lokalnim medijima, ali i zbog takođe spontane mogućnosti da žene koje su u akutnom problemu nasilja dođu po savet, ali češće po utehu i malo mira i razumevanja. Takva prakse se kosila sa strogim protokolarnim pravilima funkcionisanja Sos telefona, ali ju je bilo nemoguće izbeći u relanosti. Ljudi su bića koja imaju potrebe, a potreba za sigurnošću i razumevanjem je u samom vrhu prioriteta.

Nekoliko žena sa sela i jedna Ruskinja i jedna Ukrajinka su takođe imale potrebu povremeno  da dolaze budući da su se osećale pomalo izolovano u svom okruženju, a neke o njih su jednostavno samo imale potrebu da podoje ili presvuku bebu ili se odmore u prostoru kod predusretljivih i prijateljski raspoloženih ljudi.

Pored ljudi, sklonište su u Heroja Maričića pronašle su i životinje – one bolesne, ostavljene, prepuštene, mladunici za udomljavanje. Volonteri i entiuzijasti iz Društva za zaštitu životinja Spaske su nam se dva puta obraćali za pomoć kad nisu drugačije uspeli da zbrinu bolesne pse koje su smestili u dvorište do ozdravljenja i udomljavanja. O štencima, a još pre i znatno više, mačićima koje su nam ostavljali u dvorištu preko noći, ili koji bi zalutali privučeni hranom i prijateljskim ambijentom da ni je govorim. Udomili smo tako, takođe po ad hoc principu, na desetine mačića i nekoliko štenaca.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s