bijav – svadba (prim. prev.)

Anita i Anđelina me prate do kraja ulice.
– Gde ste vi ustvari krenule, pitam Anitu.
– Išle smo na pijac. Slabo ima gužve, razočarano zvuči.
– Haha, svi se žale kad je gužva, samo se ti žališ što nema gužve. The more the merrier.
– A?
– Ništa, nešto… Što više ljudi to je veselije, rekla sam. Na engleskom.
– Pa jeste!
– Ne znam baš. Nije uvek.
Koja sam kenjatorka, pomislim.
Čuju se sirene svadbene kolone sa zastavom. Prolaze okićeni automobili kroz Vojvode Putnika.
– Dik, bijav (vidi, svadba), ponosna sam što znam da sastavim prostu rečenicu na romskom. Razgalim se.
– Opa, bijav!, potvrđuje Anita radosno. Ubrzava korak.
– ‘Oćemo ispred crkve da gledamo?
– Ja neću, dosadni su, bljak, kreveljim se.
– Ih bre Bojana, opet je razočarana Anita. Ona voli svadbe. Obožava. Mašta da ima sjajnu satensku venčanicu sa cirkonima, šljokicama, čipkama i dugačkim šlepom. I veo. Da bude lepa kao princeza. Nekoliko puta sam joj mršteći se teatralno i negodujući činila na volju i pretraživala s njom venčanice na google images. I svadbe na you tube. Posle sam se kliberila i komentarisala. Ona je uživala.
– Znaš da ću da stavim nagrađenu kosu kad bude Nova godina?
– Ne znam, šta će ti veštačka kosa, lepa ti je tvoja.I kaže se nadograđena, a ne nagrađena, smejem se.
– Da mi bude do… savija se i pokazuje potkolenicu.
– Aaa, grozno.
– Dobro, ne baš tolika. Ali to jednom staviš i ne misliš. Tako stoji. Jeste… Nećeš da gledamo bijav?
– Neeee, pretrčavam ulicu glumeći paniku i mašem im sa suprotne strane.
Anita i Anđelina se smeju za mnom.