Anđelina

– Bojana, ‘oćeš da me slikaš?
– Hoću, naravno. Sačekaj me, sad ću da dođem s aparatom.
– Anđelina kakva si faca!, kažem joj dok pozira. Ti si najdivnija devojčica u gradu, znaš? Sigurno ti svakog dana razni ljudi govore: „Jao, kako si slatka, kako si lepa…“
– Jeste.
– Pa da. A je l’ voliš kad ti to kažu ili su ti dosadni?
– Dosadni su mi.
– Kako su ti bre Đina dosadni?, umeša se njena tetka Anita u razgovor, baš je lepo kad ti tako kažu.
– Ja mislim da je Anđelina u pravu. Pa šta ako je slatka, zna ona to. Možda bi bilo bolje da obrate pažnju na druge stvari…
Mislim na to da li je gladna ili bosa, ili ima pribor za školu. Ali mi zapinje rečenica, ne znam kako da izgovorim da se mala sestričina i tetka ne bi osećale loše zbog toga.
– Anđelina, šta ima novo, kako je u školi. sigurno te učeteljica najviše voli od sve dece u razdredu?
– Da. ja sam prvi razred.
– Znam, samo ne znam da li ideš u školu baš svakog dana? Gleda me ipod oka i smeška se.

– Znaš mog brata?
– Ardijana ili Jasmina?
– Ardijan. Njemu je danas rođendan.
– Lepo, a koliko godina puni?
– Šest i po.
– Hahaha. Anđelina, dobra fora!
– Jao Đina, ti stvarno ništa ne znaš, kaže joj tetka kroz smeh.