Matrimonium

Sanjala sam dug i košmaran san u kome se udajem. I sve je bilo verno u tom snu. Probudila sam se rano jer treba da se spremam. Prala sam kosu, zvonio mi je telefon beskrajno, majka mi je kucala na vrata kupatila svaki čas da me nešto pita, bila sam gladna, a nisam imala vremena da doručkujem i umirala sam od nervoze. Sve kako bi inače bilo.

Ipak, odsustvo smisla nije moglo da se dokuči. Zašto bih se udala, nisam se zapitala. Iako mi je bilo mučno poslušno i zbunjeno sam ispunjavala rutinski sve što treba. Čula sma kroz prozor kupatila susede kako zapitkuju moje roditeljime oko satnice: „A kada će biti u crkvi?“ „Ne mora isti dan u crkvi, prvo u opštini“ : odgovara im moja majka. Gledam na veliki pozlaćeni zidni sat, koji nije naš sat, našao se na zidu, slepom logikom sna jer mi ni nemamo zidni sat, samo budilnik, i vidim da je 15 do 12. Odlično. Istrčavam iz kuće. „Gde ćeš, gde ćeš, dovikuju za mnom. „Moram hitno da idem kod Ljiljane Negojević, zvala me je da fotografišem bačene mačiće, da bismo ih što pre udomili“: odgovoram u trku. Sve sam ovo slagala, nema bačenih mačića. Uspevam da nestanem. srećem neke ljude na ulici. Oni su začuđeni što me vide: „Zar se ti ne udaješ danas?“ „Ne, ne znam odakle vam to.“ Malo mi je lakše, sad sam se izvukla za dlaku. Zvoni mi telefon, zove me majka. Viče i peni. “ Pa dobro, jesi li ti normalna, gde si sad otišla, da slikaš mačiće, a došli su ljudi, puno dvorište… došala ti je baba, brine se za tebe.“ Počinjem da plačem, ali idem da mi se baba ne potrese. Vučem se. „Ali ja ne znam ko je mladoženja!!!“: sine mi. „Znam otprilike ko bi mogao da bude, ali nisam sigurna.“ Zovem majku da je pitam. „Kako ne znaš, ko ti je mladoženja?! Ostoja valjda.“ Prokletstvo! Ostaja, kakav dođavola Ostoja?! Ne, ne mogu da se udam.  Dvoumim se gde sada da idem. Srećem decu koja prose po gradu i koju poznajem  i stojim s njima na ulici koliko god mogu, odugovlačim povratak. Utom automobili sa zastavama, mojom rodbinom i komšilukom i mojim roditeljima u koloni prolaze u slow motionu pored nas. Krijem se iza nekog prašnjavog auta jer sam u trenerci i majka će pobesneti kad me bude videla. Pometnja, sirene, harmonika, žmurim i ne dišem da me ne vide dok izlaze. Virim. Iz auta se pojavljuju nepoznati mlada i mladoženja, Bubuljičavi su i jako mladi. Moja majka sa gorkim izrazom lica mora da glumi njihovu majku. Odjednom me spazi. „Jesam li ti rekla da dođeš na vreme, vidi šta si mi napravila! Preče su ti mačke od majke.“

Budim se. Osećam odmah ogromno i trenutno olakšanje. Ipak, ubrzo me hvata gorčina toliko velika da sedim evo već sat i od od buđenja potištena i nervozna i ne mogu da povratim raspoloženje i rutinu dana.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s