Sedmog janura 2014. smo moji roditelji i ja obišli kućne prijatelje iz dva idilična sela, oba u brdima, na suprotnim obalama Ibra. Vozili smo se kilometrima kroz Ibarsku klisuru prethodno. Otac je vozio, a majka je pozajmila moj telefon pošto imam neograničeno minuta za 064/5/6 mreže i sa sa svoja tri mobilna neizmenično prelistavajući imenike zvala rođake i prijatelje sa telefonima na tim mrežama da im čestita Božić.
Za to vreme kunjam na zadnjem sedištu i pada mi glava dok kroz san čujem gotovo identičnu matricu razgovora i razdragan glas:
„Hristos se rodi!
Jeste, ja sam, nego zovem sa Bojaninog telefona.
I ona je s nama.
Dobro je/sam/smo.
Kako ste vi/ti/?
Hoću, pozdraviću je/ga/ih, pozdravi i ti…“
„Hristos se rodi!
Jeste, ja sam, nego zovem sa Bojaninog telefona.
I ona je s nama.
Dobro je/sam/smo.
Kako ste vi/ti/?
Hoću, pozdraviću je/ga/ih, pozdravi i ti…“
Бојанка Орлеанка 