Vetar će nas nositi

Pre tačno tri godine je umrla baba Milka iz Brezove u 94. godini. Živela je u velikom domaćinstvu sa sinom, snajom, unukom, njegovom ženom, dva praunuka i njihovim ženama i dva čukununuka. Sahranjena je na malom groblju na Dolovima.
Prve nedelje svog nastavničkog službovanja u Studenici provela  sam upravo u kući te porodice. Baba me je još tada, pre desetak godina, kad sam joj jednom prilikom pravila društvo sedeći i razgovarajaći o svemu sa njom dok na  livadi čuva ovce,  pitala da li ću doći na njenu sahranu. Naravno da hoću, odgovorila sam joj uz savet da ne žuri. Rekla mi je da neće, ali da ja svakako dođem.

Setila sam se glavnog junaka Kiarostamijeovg filma „The wind will carry us“ koji boravi u jednom zabačenom selu duboko u Iranu da bi snimio običaj sahrane i sticajem okolnosti propusti da ga snimi, ali mu se dešavaju razne druge značajne stvari. 

Poslednjih godina u trendu je inkriminisanje hrane na groblju. Ne jednom sam čula kako to nije hrišćanski, kako ne moramo da budemo toliki divljaci da nam se sav civilizovan svet čudi, kako to treba zabraniti, kako je crkva već i zabranila, ali se niko ne pridržava, kako se u gradovima pridržavaju, ali u selima ne… Meni hrana ne groblju ne smeta, razumem je kao sredstvo automatske veze između živih i mrtvih, između nas i predaka. „Uzmi, nešto, babi za dušu, valja se.“

„Hoću, može jedna baklava. Mm, što su dobre!“

Baba Milki koja se brinula „da nisam gladna i da mi nije ‘ladno dole u Kraljevu“ bi bilo drago kad bi videla kako sam lepo jela na njenoj sahrani.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s