Prvi sneg

Napolju je mračno i tiho provejava sneg. Kao na Zidu, u „Igri prestola“.

Dok zatvaram prozor trgnem se od sopstenog odraza u staklu, rasejanog i zabrinutog pogleda uokvirenog tamnim podočnjacima.  Brzo popravim izraz lica, malo ga ublažim i razvedrim. Ispravim se i diskretno podignem bradu. Bacim brz pogled ponovo. Bolje je, znatno. Okrenem se od prozora i pustim nameštenu ljubaznost i ležernost da skliznu sa mog lica. Biću potištena i zamišljena u tami. Biću tužna koliko god želim, sve dok mi se kapci ne sklope. Možda ću i plakati.

I neću prilaziti staklu i ogledalima. I niko me neće viditi. Čak ni Superego – taj večito zamorni, uštogljeni dušebrižnik i sitničavi naduvenko.