O mojoj prababi – predložak za priču o autohtonom semenu

Moja prababa se zvala Todora. Imala je maramu i duge sede uvijene pletenice ispod, ćilibarske oči i okruglo lice. Bila je nepismena i živela je jednostavnim seoskim životom. Bila je jednom na moru i nekoliko puta u Beogradu. Redovno je išla u Vrnjačku Banju. Iako pripada generacija koja je bezupitno rađala (takav je trend bio, mislim da je u pitanju bilo što su užasno nastradali u I svetskom ratu i da su se prepali tolikih smrti, i da im je trebalo života i novih ruku za rad) rodila je svega četvoro. Ćerke su joj kasnije živele građanskim životom, ako se to može tako reći. Uglavnom, udajom za zanatlije, a najmlađe za oficira, su prestale da rade seoske poslove i postale su domaćice, dok je jedini sin, dogoočekivani jedinac koga su sestre obožavale i nosile na rukama,  nasledio veliko porodično imanje i bavio se onim što je naučio u roditeljskoj kući – zemljoradjom i voćarstvom. Bila je stroga prema svojoj deci, naročito prema starijim ćerkama i rođačkoj deci koja su živela kod njih i nije ih štedela od teškog rada. Ni jedne ni druge. Pročula se po tome kako je lepa i imala je brojne prosce. U vreme njenog devojaštva su seoski momci između ostalog rado pevali i pesmu : Lepa Toda vodu pila, nad vodu se nadnosila… U nastavku  pesme koji nisam doslovno zapamtila, stoji kako se, kada vidi svoj odraz u vodi, i sama začudi kako je lepa. Bila mi je smešna ta arhaična pesma kad mi ju je otpevušila prisećajući se i sama, ali se trag njene lepote jasno video i u starosti, u neobično sjajnim očima zlaćano-ćilibarske boje i u mekanim finim crtama okrulog lica. Znatno kasnije sam iz nekih priča starijih rođaka rekonstruisala kako je umela da bude ohola i proračunata  u mladosti. Kao u kakvoj latinoameričkoj seriji, uspela da udalji sestru svog muža iz domaćinstva direktno uticavši na njenu udaju za udovca s troje dece koji je živeo u udaljenom selu na Goču.

U vreme kada je nastala ova fotografija na kojoj smo zajedno, uveliko je već brigu i komandu nad domaćinstvom prepustila svojoj vrednoj snaji, pa je imala mnogo vremena za sitne poslove. Bila sam njeno prvo praunuče. Živela sam dve kuće od njene, na suprotnoj strani ulice, dijagonalno. Posvećivala mi je vreme i pažnju kad dođem i vidno uživala u mom društvu. Osećala sam se  zato slobodnom da dolazim kad god mi se prohte. Sedala bih pored nje na nisku klupicu i pričale bismo o svemu. Prepričavala sam joj ponekad i knjige koje čitam i filmove koje sam gledala. Volela sam njihovo prostrano popločano dvorište iz nekoliko delova, sa brojnim niskim zgradicama i ambarima u delu koji je ostao autentičan, tako anahrono i seosko među svim tim dvorištima koja polako postaju urbana. Volela sam njene priče iz prošlosti, uprkos njihovoj rudimentarnosti i odveć linearnoj poenti. Umrla je malo nakon mog petnaestog rođendana.

Najviše smo se družile dok nisam krenula u školu u mojim nižim razredima osnovne škole. Kasnije, u višim razredima, nisam imala dovoljno vremena, a ni interesovanja za duga sedenja na klupici ispred vajata. Poslednjih nedelja pre nego će umreti me nije ni prepoznavala. Ignorisala me je, ustvari tačnije, bila je autistična prema meni. Ja više nisam postojala u njenom sistemu memorije. Demancija me je izbrisala. To me je šokiralo. Prvi put sam uvidela da matrica vremena ne mora da bude monolitna i da hronologija nije jedini obrazac u našem pamćenju. Ja sam za nju bila s one strane sećanja, u ništavilu iz koga sam kasnije rođenjem došla u njen život. Kako je mogla da ne sačuva ni najmanji trag tog događaja u svom sećanju, pitala sam se pomalo samosažaljivo i nadureno. Umrla je ubrzo, u blagom i zlatnom danu s kraja septembra. Imala je 84 godine. Nakon sahrane smo se svi okupili u njenom dvorištu na ručku,  za stolom koji se protezao duž celog prednjeg dvorišta u najlepšoj atmosferi, kao da smo došli na izlet.

Na našoj zajedničkoj fotografiji se vidi kako prebira zrna kukuruza, moguće da je to bilo i seme, dok ja sedim na šamlici i razgovaram s njom. U novije vreme seme je hibridno, kupuje se u poljoprivrednoj apoteci. Ovo što ona radi na slici je očuvanje autohtonih vrsta, koje ni tada, pre samo tridesetak godina, nije imalo političku, antiglobalističku, antikapitalističku dimenziju kakvu ima sada, već je samo bilo deo rutinskih poslova.