Muhamed

Jednog ledenog decembarskog popodneva smo moj drug Bojan i ja otišli u naselje kod deponije na rubu grada da odnesemo garderobu i obuću koju je Bojan prikupio, ni ne znajući da se u kućici u koju idemo pre dva dana rodila još jedna beba i da je juče stigla iz porodilišta. Nisam imala fotoaparat sa sobom, a i da jesam ne bih mogla, a ne bih se ni usudila, da pokušam da dočaram najdivniji, najnežniji prizor koji smo videli.

Mala, najmanja beba, mala kao dugmence, umotana u plavo ćebe leži na kauču, viri joj samo ljupko minijaturno lice sa pametnim crnim okicama koje lepo i milo gledaju. Bebina mama radi nešto oko niskog šporeta i niko ne pravi veliko pitanje oko prinove. Bebina baba koja je tek malo strarija od mene, bebini stričevi svih uzrasta od kojih je najastariji sedamnaestogodišnjak i jedna mala tetka tek tinejdžerka, razgovaraju s nama. Srećni su i ponosni, ali nema stišavanja glasova, nema posebnih soba, nema onih specijalnih nosiljki i specijalne našušurene čipkaste posteljine za novorođenčad, mekanih frotira sa aplikacijama maca i zeka, muzičkih aparata na navijanje u obliku pčelica ili meda, prigušenog svetla nad krevecem ušuškanim plišanim igračkama, nedolazaka gostiju i suseda i sličnih stvari. Sve je uobičajeno puno dece, komešanja i  raznih tema za razgovor.

A mališa mirno leži, umotan kao neki dragoceni paketić u uglu kreveta i prati pogledom senke na zidovima i niskoj tavanici i upija glasove okolo. Lep i mali, manji i dragoceniji od svega što se može zamisliti. Dobar i miran kao neki mali mudrac. Zove se Muhamed.