Dok mlado sunce blista nad Moravom, baca dugačke senke plotova na smrznute oranice, treperi na šarama marame jedne zamišljene sićusne bakice koja gleda kroz prozor i ljusti narandžu, stari prašnjavi rasklimatani bus Autotransporta grmi, tutnji, klapara seoskim putem i zanosi u krivinama toliko da na zadnjem sedištu moram da se dobro drzim, da u protivnom ne bih odletela na pod i tumbala se i kotrljala po njemu (kao što mi se jednom desilo u busu sa Zmajevca).
Držim se, odskakujem od sedišta i smejem se. Uživam kao da sam na rodeu, a ne na putu iz Godačice.
Бојанка Орлеанка 