Mušeme

Danas sam prodavala mušeme na pijaci, nekoliko sati, na zameni. Glavna draž tog inače na prvi pogled ne tako teškog posla je komunikacija sa kupcima – velikom većinom sredovečne i starije žene i izazov u pogađanju njihovog ukusa i smisla za uređenje enterijera. Iz nekog razloga su najpopularnije one sa krupnim rascvetalim cvetovima na printu.
Takođe je lepo što mi se jedna žena obraćala sa Miki
„Da mi kažeš Miki, kako si…“, pevušila sam posle u sebi.

A jedna stara žena mi je dokazala kako u narodnom govoru još uvek postoji živa tendencija zanemarivanja glasa H.
„Vama se baš dopadaju zagasite i smeđe nijanse?“
„Ma ne volim baš sine, da ti pravo kažem, al’ taki mi tepiK.“
„A gde vam je sto na koji hoćete da stavite mušemu?“, pomno pratim da li će da odgovori:“U kuHinji“.
„U kujni.“
„Dobro, lepa Vam je ova, ima i zlatnu boduru.“

Na odlasku me je srdačno pozdravila: „Fala, i ‘ajde ćao.“
Hihi, ćao! S tim uplivom „modernosti“ me je načisto razoružala.
„Ćao, ćao, dođite opet.“, smejem se.
„Oću sine, na proleće, ako budem živa, da kupim mušemu za tArasu.“

I tako. Prvo me nasmeje, pa me onda rastuži.