Kako sam slomila prozor u školskom odmaralištu u Budvi

Došla sam u Beograd nekim poslom samo na kratko, najkraće moguće. Tamo-vamo i gotovo. I dok sam se vukla uz Kraljevića Marka neko me zove po imenu. Nepoznat prosed čovek mi se srdačno osmehuje: „Zar me ne prepoznaješ?“
Pošto sam prestala da se foliram u takvim situacijama, da toj osobi ne bi bilo nepriajtno, obično sada kažem jednostavno: „Verovatno te znam iz škole, ali stvarno ne mogu da se setim kako se zoveš. Nismo išli u razred zajedno, da jesmo sećala bih ti se odlično.“
„Jeste, iz škole. Jismo išli u razred, ja sam bio osmi, a ti sedmi. Ja sam taj i taj. Nismo se videli više od 25 godina.“
Uh. Kada pokušam da iz mraka izbučem toliko udaljena sećanja ona izgledaju kao da sam ih provukla kroz filter na instragramu, one neke filtere koji simuliraju starinu ili patinu. Izmaglicu. Ali njega tinejdžera sam se setila odmah, kroz filter 80ih.

Školsko odmaralište u Budvi i podizanje zastave ujutru uz pevanje himne „Hej Sloveni“, miris sredstva za dezinfekciju u čiji rastvor smo morali da potapamo ruke i zvuk metalnih šoljica u učeničkoj menzi, miris kopertona i gela za kosu, prve starke, moderne krpice i moderna fizura prvi put u životu. Tinejdžerski i prvi boravak na moru bez roditelja.
„Da da, slomili smo prozor na moru: smejem se. Ali kao da se posle nismo videli. Ničega se ne sećam dalje.“
„Ti se sećaš toga!? Mislio sam da si zaboravila.“: ozaren je tim saznanjem.

Prozor smo slomili tako što smo se krili u neke budžake iza odmarališta s namerom da se ljubimo. Verovatno je već bio napukao ili loše postavljen. Ne znam što mi je palo na pamet da se ljubim s tim žgoljavcem koji mi se nije ni sviđao. Verovatno zato što je moja aktuelna simapatija zaboravila na početak naše romanse pre mora u koje sam polagala puno nade i izneverio me. Od samog početka letovanja bio je nerazdvojan sa jednom starijom devojčicom, čak su i pušili da svi vidimo, a što je meni najteže palo i ljubili se otvoreno ispod nekog drveta dok mi igramo odbojku čekajući večeru. I sada mogu da vidim njihove siluete u zalasku sunca ispod egzotičnog drveta. Ona je bila iz Picmale, naselja iz kojeg su se regrutovali opasi momci i imala je taj oreol oko sebe. Odmetnuta od nastavnika i škole sasvim jer je završila osmi, a i on uz nju, ohrabren njenim otpadništvom, dok su ih svi gledala sa čuđem zbog tolike smelosti, a ja sa zavišću, zatečena i zbunjena prvom ljubomorom u životu. Elem, žgoljavko i ja smo jedne večeri gazili pesak, preskakali šut i smeće iza odmarilišta, kod nekog zapuštenog dela koji se ne koristi, i držali se za ruke u potrazi za skrivenim mestom u senci gde ćemo vežbati ljubljenje. Nismo ništa pričali, ne sećam se ni kako samo se našli tu, ali znam šta smo hteli. Racionalno. Makar ja. Usne su mu bile hladne, kao i staklo na koje sam se naslonila. Podizao se na prste i trudi se da održi ravnotežu jer sam bila malo viša od njega. Povlačila sam se. Bilo mi je dosadno. Ipak uzbuđenje skrivanja me je držalo tu. I tako, nismo ni poljubili kako treba, to smo se samo koškali i gurkali nevešto umesto da se grlimo i staklo na koje smo se naslonili palo je preko nas uz tresak i srča nas je zasula. Uplašili smo se. Neko je dotrčao, vikali su. Sve sam mogla da podnesem samo da mi ne zovu roditelje i da im ne kažu. U to vreme su takve stvari izazaivale sablazan. Dobila bih batine. I zbog štete koju sam napravila i zbog sumnjivog boravka sa dečakom u mraku. (moji roditelji se sada stide što su bili tada tako zatucani. selektivno zatucani. i licemerni, najpre).
Vodili su nas u nečiju kancelariju. Tamo su nas držali uplašene, postiđene i krvave sa komadićima stakla u kosi. Imala sam malu posekotinu na vrhu čela, na sredini iz korena kose mi je curio tanak mlaz krvi, a komadić srče mi se duboko zavukao u kožu. Čula sam žagor u hodnicima. to ostala deca pričaju o ovome šta se desilo. Odjednom, uprkos bojazni da mi roditlelji ne saznaju, likovala sam. I ja sam uradila nešto za priču i pomutila slavu moje simpatije i njegove „opasne“ devojke. Vaspitači su nas razdvojili i oterali na spavanje. Kada sam izašla iz kancelarije ostala deca su nas gladala radoznalo, a ja sam ponosno podigla glavu i ćuteći prošla do kupatila gde sam prstima izvadila komadić stakla iz korena kose sa vrha čela…

„I, šta ima kod tebe. “
„Ništa, sad sam s busa, došla sma na kratko, imam neki važan posao.“
„Pa ti ne živiš u Beogradu!“: zvuči razočarano. „Ja sam ovde, nikad se ne bih vratio u Kraljevo, radim u MUP-u. Hajde na kafu, da se ipričamo.“
„Ne, mogu, hvala, žurim, žurim…“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s